,,Лет изнад кукавичјег гнезда" Кен Кизи

Кен Кизи је амерички писац, рођен 1935. а живео је све до почетка новог миленијума 2001. године. Његово једино значајније дело јесте ,,Лет изнад кукавичјег гнезда" на које ћу се и осврнути у рецензији. О самом писцу заиста не желим да говорим, јер његов живот није вредан помена.

Роман је издат 1962. године, а радња се одвија у душевној болници, илити лудници. Наратор је један од пацијената познат као Поглавица Бромден. Он је индијанског порекла, а његов отац био је поглавица њиховог племена. За све људе у болници он је глувонема особа, што заправо није истина. Међутим, та чињеница му омогућава да чује и сазна све оно што се од других пацијената крије.
Већ на самом почетку видимо да са том болницом није баш све у реду. Главна сестра Речид води главну реч. Она поставља лекаре, сестре, болничко особе... Стриктно се држи болничког правилника који је сама осмислила и не дозовљава никакво нарушавање свог поретка. Сво то спровођење личне воље она увија у љубазност. Заправо, она је јако лукава и сналажљива жена, спремна на све како би добила оно што жели. За пацијенте она је страх и трепет и нико се не усуђује да јој се супротстави, све док једног дана на испитивање не доведу новог момка - Рендала Мекмарфија. Он ће све променити... Ево шта наратор између осталог каже о сестри Речид ,,Она ће сигурно увек побеђивати баш као и Систем јер она иза себе управо и има сву моћ Система. Она не губи када је поражена, она побеђује када нас порази."

Не желим да откривам радњу романа, па ћу у наставку говорити о неким од порука које носи и тема које су мени била најинтересантније. Заправо, овај је роман пун метафора и само сагледавање света из угла умноболних особа је оно што га чини посебним. Јер, свака особа има своју причу, оно због чега је таква каква јесте. Сматрам да је недовољно пажње посвећено обичним људима који се боре са психичким болестима, па је овај роман заиста једно одлично одступање од тога.

Иначе, мислим да је важно поменути да је роман писан делимично и  језиком улице и да главни ликови, посебно Макмарфи, често користе жаргонске речи, што је мени било јако интересантно и још боље ми је дочарало читаву радњу. Такође је и хумор на завидном нивоу.

,,Овај свет, пријатељу мој, припада јакима. Основни принцип је да се јаки хране слабијима и тако још више јачају." - реченица која најбоље приказује размишљања пацијената, који се осећају слаби и немоћни да се супротставе животу и Систему који постоји ван њихове болнице и који ни под разно не прихвата различитост и одступање човека од наметнитих му правила.

,,Понекад заборавим шта све смех може и колика му је снага" - смех је иначе снажан мотив који се протеже романом. Уплашени несрећни људи временом забораве да се смеју. Могло би се рећи да је све што је Макмарфи радио у болници имало за циљ да научи људе око себе да се поново смеју.

,,Куће се тако сличне, готово идентичне, да се дечацима често догоди да уђу у туђу кућу и самим тим у туђу породицу и ником ништа, једу и оду на спавање. Једино је уочљив онај дечачић на крају колоне, стално је некако сав изгужван и пут модрица и због тога на сваком месту, увек и свуда упада у очи. Ни он никако не може да се опусти и насмеје..." - мени најупечатљивији пример описа различитости, која креће да се осуђује од малих ногу. Деца која се не уклапају у профил просечног детета углавном бивају дискриминисана и над њима се готово по правили врши вршњачко насиље током свих година одрастања. И што је најстрашније многима је то нормално, јер се кривица у већини случајева пребаци баш на дете које је другачије.

У роману је упечатљива и оштра критика друштва, која је и један од главних мотива. Ситуација када разговарају о употреби електрошокова у сврху лечења ,,-Бокте, а како нису били у фрци да је могуће да струјом растуре пацијенте? Како то да јавност није дигла џеву у вези са тим целим срањем?
- Драги мој пријатељу, мени се ипак чини да ти не разумеш баш најбоље јавно мњење у овој земљи - оно увек прихвата најбржи начин за решење било ког проблема."

И за крај цитираћу једног од пацијената који је објаснио разлог за свој боравак у болници следећим речима - ,,И разболео сам се, али не због онога што сам радио, мислим да сам се разболео због оног страшног осећања да је у мене уперен огроман, строги, неумољиви прст друштва и да један јак глас састављен од милиона гласова у хору скандира: Стиди се, стиди се, стиди се! Тако се, иначе, друштво и односи према свакоме ко је другачији."

По овом роману снимљен је и истоимени филм 1975. у режији Милоша Формана, са Џек Николсоном у главној улози. Сматра се за један од најбољих филмова свих времена. Једини је који је добио Оскаре у свих 5 категорија - најбољи филм, најбољи главни глумац, најбоља главна глумица, најбољи режисер и најбољи сценарио. Нисам гледала, али хоћу ових дана сигурно, па ћу на свом инстаграм профилу одатно писати о филму и својим утисцима.

Пишите ми испод објаве на инстаграму да ли вам са допала рецензија и какви су ваш утисци о књизи/филму.

Хвала вам на издвојеном времену,

ваш Тајанствени свет књига