,,Jadnici" V. Igo

Viktor Igo rođen je 1802. godine u Francuskoj. Jedan je od najboljih i najpoštovanijih francuskih pisaca. U toku svog dugog života (umire 1885. u Parizu) napisao je brojna dela poezije, drame i romana. Takodje, aktivno je učestvovao u političkom životu Francuske, zbog toga je par puta bio internisan iz zemlje. U svojim delima često je pisao o francuskom narodu i njegovoj istoriji. Važi za prvog francuskog predstavnika romantizma, a njegov predgovor drami ,,Kromvel" manifestom romantizma. U njemu se suprotstavljao realizmu i tražio da se veća pažnja posveti osećanjima, a ne razumu, kao i da književnost deluje snagom reči i osećanjima,  a ne propisanom formom. Pored književnosti, bavio se i slikarstvom.

Pobrojaću njegove romane, nakon ,,Jadnika" želim pročitati sve ostale, jer mi je jako prijao njegov stil pisanja. Njegov prvi roman nosi naziv ,,Bug-Žargal" (1826) ,,Poslednji dani osudjenika na smrt" (1829) ovaj roman imao je jakog uticaja na stvaralaštvo Alberta Kamija, Dostojevskog ,,Han Islanđanin" (1831) ,,Bogorodičina crkva u Parizu" (1831) roman koji mu je doneo ogromnu propularsnost ,,Klod Ge" (1834) ,,Jadnici" (1862) Ratobornici na moru (1866) Čovek koji se smeje (1869) i Devedeset treća (1874) poslednji roman koji jako želim da nadjem, inače ovo ,,devedeset treća" odnosi se na 1793, najmračniju i najkrvaviju godinu francuske revolucije, za koju će u ,,Jadnicima" jedan stari revolucionar reči: ,,Oblak se gomilao hiljadu i pet stotina godina i provalio se posle petnaest vekova, a vi optužujete udar groma".

Mnoga njegova dela nalazila su se na papinoj listi ,,Zabranjenih knjiga" iako je Igo u suštini bio vernik, duboko je verovao u boga, ali je u pogledu katoličke crkve bio dosta realniji  i nije se ustručavao da govori istinu.

Roman ,,Jadnici" jedan je od najboljih romana koje sam pročitala. Trebalo mi je skoro mesec dana, jer je izuzetno obiman, ali baš takav i treba da bude, jer u romanu ništa nije suvišno. Igou je trebalo 17 godina da napiše ovo delo i to se zaista vidi dok se roman čita. Likovi su savršeno razvijeni, vreme i mesto savršeno opisani, stvara u glavi čitaoca vrlo jasnu sliku o izgledu svega onoga o čemu govori. I na kraju, sve uklapa u istorijski kontekst vremena u kojem se odigrava radnja. Meni je ovo bilo fenomenalno. Ovakav način pisanja o istoriji čini istoriju toliko lepom.

Ukoliko niste ljubitelj istorije i detaljnih opisa, nemojte reći da ovaj roman nije za vas, toliko je fenomenalan da možda doprinese tome da zavolite ono što ste pre njega izbegavali.

,,Jadnici" su podeljeni na 5 delova. Pisaću vam o svakom delu ponaosob, kao i o likovima koji se pojavljuju, trudiću se da bude kratko i sa što manje otkrivanja radnje, ali roman ima 1000 strana najsitnijeg fonta koji sam ikada čitala, pa ne mogu da ga predstavim baš u par rečenica.

Prvi deo nosi naziv ,,Fantina"

Delo počinje na taj način što se čitalac upoznaje sa dinjskim biskupom koji je upravo stupio na dužnost. Biskupov lik je jedan od najpozitinijih likova ovog dela. On je oličenje onoga kako jedno svešteno lice, božji predstavnik treba da se ponaša i postupa sa ljudima. U čitavoj priči o biskupu ne postoji ni jedna mrlja ličnosti, ni jedna mana ovog čoveka čija mudrost i plemenitost zapravo usmeravaju radnju. Ono što je mene posebno fasciniralo jeste njegov razgovor sa čovekom koji je u doba Francuske revolucije bio član Konventa i koji je sada, u periodu restauracije, odbačen od naroda živeo sam. Ovo je i jedino pomračenje biskupove svesti koji sa predrasudama prema ovom čoveku odlazi njemu na samrti. Njihov razgovor kroz koji biskup polako uvidja ideal, veličinu i hrabrost ovog čoveka, koji iako godinama odbacen i osuđen i dalje jasno vidi i veruje u ono za šta se borio, uprkos svim osudama. Prosto moram da ostavim ovde par citata:

,,Glasao sam za pad tirana. To jest, za kraj prostitucije za žene, za kraj čovekovog ropstva, za kraj mraka za decu. Glasajući za republiku, ja sam glasao za sve to. Glasao sam za bratstvo, slogu, novu zoru! Tako sam doprineo malo padu predrasuda i zabluda. Iz sloma zabluda i predrasuda radja se svetlost. Oborili smo stari svet, ja i moji istomišljenici, a stari svet, kazan bede, izvrnuvši se na ljudski rod, pretvorio se u urnu punu radosti."

,,Delo je bilo nepotpuno, slažem se; srušili smo stari režim materijalno, ali nismo ga mogli potpuno srušiti i idejno. Nije dovoljno srušiti titane i kazniti zle; treba izmeniti naravi."

,,Kako bilo, i šta god da se o tome govori, Francuska revolucija je najveći korak čovečanstva od Hristovog dolaska. Nepotpun, dobro, ali jeste uzvišen. Revolucija je iznela na videlo sva nepoznata društvena pitanja. Pripitomila je duhove; utišala ih je; umirila; prosvetlila; od nje su na zemlji potekli mlazevi civilizacije. Ona je ipak bila dobra. Francuska revolucija bila je krunisanje čovečanstva."

Već u sledećoj knjizi upoznajemo Žana Valžana, čoveka koji nakon 19 godina robije ponovo dolazi medju slobodne građane. On je i glavni lik ovog romana. Osudjen je zbog ukradene vekne hleba, a kazna mu je produživana zbog 3 pokušaja bekstva. Pre robije ovaj čovek bio je pošten, miran i dobar, ali 19 godina robije u čoveku ubije sve ono što vredi. Međutim, Žan Vlažan naleteće na dinjskog biskupa, jedinog čoveka koji neće prema njemu imati predrasude zbog toga što je robijaš. O Žanu ne mogu više govoriti a da vam ne otkrijem radnju. Upoznajte glavnog Igoovog ,,jadnika" sami.

Vrlo brzo upoznajemo i Fantinu. Po ovom liku i sam prvi deo nosi naziv. Kad je prvi put sretnemo ona će biti mlada, zaljubljena devojka puna života. Njena priča je jako potresna, a njen lik i delo predstavljaju oličenje mučeništva.

Zatim se pojavljuje gospodin Madlen, preduzetnik i predsednik opštine u Monfermeju na moru. Ko je ova tajanstvena i tako velikodušna ličnost?

U prvom delu pojavljuje se i čiča Fošlevan, naizgled kao epizodna uloga, a koji će zapravo biti jako značajan za dogadjaje koji će uslediti par godina kasnije.

I tu je Žaver. Policajac, predstavnik svega onog najgoreg u svojoj dužnosti. Bez osećanja, bez savesti, čovek koji slepo sprovodi zakon i kojem je jedina vera ona u zakonske propise. Najnegativniji lik u ovom delo po mom mišljenju. Njegova ubedjenja su toliko velika da on uopšte ne razmišlja o onome što čini, on dela samo na osnovu onoga što zakon nalaže i kod njega ne postoji saosećanje ni prema kome. Oličenje zla koje se skriva iza zakona čije odredbe sa zadovoljstvo izvršava, bez i trunke savesti i humanosti.

Drugi deo nosi naziv ,,Kozeta"

Na početku ovog dela govori se o bici koja je označila konačni pad velikog Napoleona - bitka kod Vaterloa. Savršeni opisi bitke, jako puno detalja i priča iz naroda. Analiza obeju strana učesnica u bici. Snažno ispoljen realni patriotizam. Savršeno poglavlje o jednoj od najslavnijih bitaka u istoriji.

Na kraju bitke upoznajemo Tenardjeja, a u nastavku i njegovu porodicu koju je osnovao par godina nakon bitke. Tenardje se takmiči sa Žaverom u tome ko je lošija osoba. Ali je on sve suprotno od njega. I to je i najveći Igoov kvalitet, on sve sagledava iz više uglova i ni o čemu ne sudi bez detaljne analize. Tenardjejeva žena nije ništa bolja. Imali su 2 ćerke i 3 sina. Imali su takođe i Kozetu, devojčicu koju im je njena majka ostavila na čuvanje jer sama nije mogla da je prehrani. Oni su je hranili, korom hleba, oblačili u dronjke i na sve moguće načine maltretirali. Kozeta je jedan od likova čije odrstanje se prati gotovo u čitavom romanu, dakle pored Žana i ona je jedan od glavnih likova.

Dalje upoznajemo i Mali Pikpus i manastir u njemu. Tu nas pisac uvodi u manastirsi život i razliku izmedju brojnih manastirskih društava. Iz navedenog stekla sam utisak da mu nije baš po volji to društvo, medjutim, nema navoda gde on monahe osudjuje. I ovo, kao i sve ostalo sagledava iz više uglova, pa je pravo uzivanje naučiti nešto novo, a bez nametanja autorovog mišljenja, iako se može naslutiti. Evo i jednog citata sa kojim sam i ja, ako ateista, saglasna i šta i sama često pomislim: ,,Vera, to je čovekova potreba. Teško onom koji ni u šta ne veruje!"

Treći deo nosi naziv ,,Marijus"

Počinje pričom o pariskoj deci bez roditeljskog staranja koja skitaju ulicama, prose i izazivaju istovremeno i bes i sažaljenje. Iz te priče upoznajemo i Gavroša, meni najdražeg lika. On jeste bitan lik, ali nije od onih glavnih bez kojih delo ne bi moglo. Ali on je čista duša, jedini lik čiji su me postupci veselili, po mom mišljenu on je najpozitivniji lik u delu, u bukvalnom smislu. Ima on i svojih mana, ali po čistoći duše i velikom srcu, mladosti koja je mudra, jer ga je život na to primorao, izdvaja se od ostalih likova.

Dalje upoznajemo čiča Žilnormana, osamdesetogodišnjaka koji je zakleti rojalista i koji se oštro protivi svemu onom što je nastalo posle Francuske revolucije, da ne govorimo uopšte šta tek misli o samoj revoluciji. On je predstavnik one desnice koja je toliko konzervativna da će radije izgubiti sve samo da sačuva svoja uverenja. On je lik koji je najograničenijih shvatanja u čitavom delu.

Marijus, po kojem treći deo nosi naziv njegov je unuk. Marijusov otac bio je Napoleonov čovek, pa kako je Marijus odrastao sa dedom, o njegovom ocu govorilo se samo ono najgore. Šta će se desiti kada Marijus odraste i sazna istinu, o tome se nije mislilo. Čiča Žilnorman bio je ubeđen da će Marijusa vaspitati onakako kako on želi i da ta uverenja koja on izgradi za njega niko i ništa neće srušiti. U skladu sa navedenim jedan interesantan citat: ,,Biti ultra znači prelaziti granicu. To znači napadati skiptar u ime prestola, a mitru u ime oltara; to znači mrcvariti ono što vučete; to znači ritati se u zaprezi; to znači zameriti lomači što jeretici nisu kako treba pečeni; to znači prebacivati idolu što je idolopoklonik; to znači vređati iz prevelikog poštovanja; to znači nalaziti da papa nije dovojno papa, da je kralj nezadovoljan alabasterom, snegom, labudom i krinom u ime beline; to znači biti toliko pristalica nečega da mu postaješ neprijatelj; to znači biti toliko za da ste protiv."

Zatim upoznajemo onu drugu stranu. Upoznajemo omladinu sa idealnima jednakosti i slobode klasa i naroda. Grupa studenata okuplja se pod nazivom ,,Prijatelji ABECEA". Pisac nam prikazuje i njihove mane i zablude, medjutim, ovi mladići poneseni su borbom za više ideale. Oni ne razmišljaju o sebi, oni razmišljaju o društvu. Anžola, koji je njihov vođa u jednom će delu reći da je njegova ljubav - otadžbina. Što se mene tiče, svaki čovek koji se bori za neki ideal i višu stvar zaslužuje svako poštovanje, pa makar taj ideal bio pogrešan. Najveći problem današnjeg društva je u tome što smo izubili ideale. Šta vi, omladino, danas želite? Dobar posao, dobar brak, srećan život? Novac, dobar auto, stan, luksuzna putovanja? Eee moja omladino, ti si mrav u pustini bezgraničnog svemira i ostaćeš to, jer tvoji ,,idealni" to od tebe čine.

Javlja se dalje i gospodin Mabef, Marijuskov prijatelj i čovek uvek spreman da pomogne. Sporedna ličnost koja zaslužuje da bude upamćena.

Pojavljuje se i Epaninona, Tenardjejeva starija ćerka, koja je oličenje svega najgoreg što može biti u jednoj mladoj devojci. Nju su nesreća i beda naterale da bude takva, a kada bude spoznala malo ljubavi, može da učiniti i neko dobro delo.

U ovom delu dolazi i do početka jedne velike ljubavi.

U četvrtom i petom delu koji nose nazive ,,Idila u Ulici Pline i epopeja u Ulici Sen-Deni"/,,Žan Valžan", gorepomenutim likovima putevi se ukrštaju i nastavlju da vode ovu priču. Tu je opisana i jedan buna iz 1832. jer kako autor kaže ,,neuspela revolucija naziva se bunom". Ne bih dalje da govorim, kako vam ne bih otkrila radnju. Trudila sam se da vam predstavim likove, odnosno moje vidjenje istih. Za sve ostalo moje najiskrenije i najtoplije preporuke za ovo fenomenalno delo.